NEŠTO DRUGAČIJE

Vreme-stoji,ne miče,čini mi se da je svaka minuta večnost,a tako je potrebno da se stvari što pre iskristalizuju da sve dođe na svoje,da moj život konačno opet uplovi u onu mirnu luku u kojoj je bio. Stojim na raskrsnici života,kada se jedna etapa završava a druga tek treba da počne,ali moja svest o tome koja je ta druga etapa nije poznata. Živim,dan za danom,čitam svakodnevno razne tekstove o tome kako treba biti srećan,nasmejan,vedar,dobrog duha,dobre kondicije, a ja sve tamnija. Želela bih ja da ljudi koji me ne vide kao lepu,dobru,nežnu da me upoznaju,da shvate ko sam ja zapravo i kome pripadam,da sam ja samo jedna normalna devojka-ne obična,ali normalna.

Razočaranja koja me svakodnevno udaraju kako od onih koje poznajem,tako i od onih koji se tu pojave kao iz neke vasione pali -ne jenjavaju..Želim i ja malo tog sunca,malo one tišine i onog mira,da oni koji treba da mi veruju da mi veruju punom parom,da oni koje volim da mi uzvrate polovinu,a oni koje poštujem da mi uzvarte sa "dobar dan" i "hvala"..dovoljno je.
Ponekad pomislim da je život kojim živimo,moja generacija i nešto mlađi totalna propast. Politika,kultura,muzika,pogledi,reči,bonton,sve je otišlo u ...
Da li će nam biti bolje ne verujem,prestala sam i da se nadam,jedino,možda što mi je preostalo je da maštam da će sve dobiti svoj oblik.A i ako bude bolje-šta će mi onda smetati? Osećam iz dana u dan sve veću udaljenost, udaljenost među ljudima, među gradovima, čak su mi i stvari u kući postale nekako veće,pa se onda iznenadim kada osetim prijateljstvo dveju osoba,kada vidim tu bliskost,te osmehe,vidim da oni uživaju u tom smehu, bude i meni drago. Shvatim, da ipak ,možda grešim, da istina, sreća,vedrina postoji, samo treba vremena da čovek shvati.

Vreme koje je prošlo, je tamo negde, i ne mogu da ga vratim,ne mogu da utičem na njega, ne mogu ništa sa njim,ruke su mi vezane, mogu samo da kažem-tada mi je bilo lepo ili ne,možda pustim po koji suzu zbog tuge ili smeha koji je tada vladao.
Vreme u kom sam sada mi daje samo milion pitanja,čak i dok ovo pišem opet se pitam gde dalje,šta dalje i u kom pravcu,i valjda mi sa jakim razlogom prolaze takva pitanja kroz glavu. Vreme koje dolazi,kao i svaki put pre toga,nosi sa sobom neki težinu,ali ne sumnjam u to da će biti bolje, da će biti smeha i osećaja blagostanja koje mi sada fali.